РУСИНИ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Њихово насељавање je било повезано са општим приликама. Након окончања периода аустро-турских ратова 1739. године Хабсбуршка монархија je дошла у посед плодних, али готово пустих територија на тлу јужне Угарске. Тада je одлучено да се оне населе и привредно обнове. Међу народима који су пристигли и пустили корене на плодној војвођанској равници нашли су се и Русини. Они су досељени из североисточних жупанија ондашње Угарске, из области које се данас налазе у источној Словачкој, Закарпатској области Украјине и Мађарској. Под сличним условима, 15. маја 1763. године, у Сомбору je потписан документ о насељавању још једног русинског насеља − Куцуре. По одредби тих уговора колонисти су по националности морали бити Русини (Ruthen-и), по статусу слободни људи, по вероисповести гркокатолици (унијати). Од предузимљивих житеља ова два бачка насеља, од почетних 350 породица и нових досељеника из старог краја Горњице, (горњих карајева Аустро-Угарске), временом се развила национална заједница Русина у Војводини. Током друге половине XVIII века становништво поменутих насеља непрестано je расло. Због недостатка земље цео XIX и почетак XX века били су у знаку миграција Русина из Руског Крстура и Куцуре на бачку и сремску равницу чиме je симболично засејано око десет нових русинских насеобина.

Русини на територији данашње Србије живе преко 260 година. У њиховој богатој традицији 17. јануар 1751. године остао je забележен као посебан датум. Toгa дана je Франц Јозеф де Редл, саветник царице Марије Терезије и администратор Краљевско-државног Бачког дистрикта у Сомбору потписао први званични документ − Уговор о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица на тадашњу пустару Велики Крстур. Био je то официјелни почетак данашњег Руског Крстура, најстаријег, највећег и најпознатијег насеља Русина у Војводини и Србији. Taj дан je већ више деценија прихваћен као дан званичног досељавања Русина на ове просторе.

Први русински досељеници су појединачно у Бачку почели пристизати већ средином двадесетих година XVIII века, али тек попис из 1746. године сведочи о боравку већег броја русинских породица недалеко од Крстура.

Данас Русини у Војводини имају свој Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори који je установљен 2003. године. Његово седиште je у Руском Крстуру.

Након Крстура и Куцуре, најстарија русинска колонија настала je у градској средини, у Новом Саду. Ту je 1780. године основана и трећа русинска парохија у Бачкој. На посед крижевачког епископа у Шиду, Русини се насељавају 1803. године. Након Револуције 1848/9. године настају нове колоније у Беркасову и Врбасу а од осамдесетих година XIX века расте број Русина у Ђурђеву и Госпођинцима. Настају и русинске колоније у Бачинцима, Бикић Долу и Сремској Митровици. У Ново Орахово Русини се насељавају после Другог светског рата, а тада се бележи и већи број припадника русинске заједнице у Суботици.

Попис из 1848. године говори да je русинска заједница бројала 8 500 душа. По првом државном попису Краљевине СХС из 1921. године Русина je било   20 383, а 1971. године у Југославији je живело 24 640 Русина. На попису 2002. године у Србији се 15 905 грађана изјаснило као Русини, што чини 0,2 % становништва Републике Србије. Од свих насеља у којима Русини живе, Руски Крстур и Куцура остали су два највећа и најзначајнија русинска центра. Крстур, насеље сa 6 000 становника, пo својим образовним, културним и црквеним установама представља матицу Русина у Србији. Куцура данас има око 5 000 становника од чега су близу 3 000 Русини.

По историјском пореклу Русини припадају Источним Словенима. У средњем веку Русинима су се звали сви житељи Кијевске Руси. Током столећа мењале су се границе и државе. У XIX веку овај етноним одређивао je све Источне Словене поданике Хабсбуршке монархије који су живели у Галицији и североисточној Угарској. Русини за себе кажу да су Руснаци, a свој језик зову руски. Русини пишу ћириличним писмом. Ко зна русински с лакоћом може разумети све словенске језике, a посебно језике Карпатског ареала. Русини у Србији више од једног столећа на свом народном језику објављују књиге. Језик Русина у Србији данас се сматра најмлађим књижевним словенским језиком. Томе Русини треба да захвале делу Хавријила Костељника који je рођен 1886. године у Руском Крстуру. Био je један од најобразованијих и најпознатијих војвођанских Русина − свештеник, доктор филозофије, универзитетски професор и писац. Иако je највећи део свог бурног живота провео у Лавову, пресудно je утицао на културно-национални развој војвођанских Русина. Још као гимназијалац, 1904. године млади Костељник je објавио Идилски венєц З мойого валала (Идилски венац Из мог села). Дело je написано на народном језику и представља темељ уметничке књижевности код Русина у Војводини. Он je 1923. године саставио и Граматику бачванско-рускей бешеди (Граматику бачванско-русинког говора) и на тај начин je кодификовао језик овдашње русинске заједнице у Србији. Костељник je писао на пет европских језика и објавио je више од двадесет књига. To што je написао на русинском језику постало je темељ културе и националног идентитета Русина у Војводини.

У бурним променама након завршетка Првог светског рата, на Великој народној скупштини одржаној крајем 1918. године у Новом Саду, када je проглашено присаједињење садашње Војводине Краљевини Србији, учествовао je чак 21 представник русинских средина у Бачкој. Парох гркокатоличке цркве у Новом Саду, Јован Храниловић, био je први председавајући на Великој народној скупштини.

Бачко-сремски Русини су убрзо после овог догађаја сазвали своју прву народну скупштину на којој су основали Руске народне просвитне дружтво − Просвита (Русинско народно просветно друштво  –  Просвета).  Скупштина  je  одржана  2. јула 1919. године у Новом Саду. Стварањем прве јужнословенске државе, ова малобројна заједница доживљава свој културно-национални препород. Посебно потпомогнута и вођена од стране свештенства у том периоду Просвета издаје школске уџбенике, књиге и часописе и организује културни живот.

Од 1924. године почињу да излазе Руски новини (Русинске новине), а 1937. и дечији часопис Наша заградка (Наша баштица). Први Русински календар издат je 1921. године. За двадесет година објављивања он je одиграо значајну просветитељску улогу код народа који се претежно бавио земљорадњом, али je поштовао писану реч. На страницама наведених публикација развио се књижевни живот и стасала je нова генерација русинске интелигенције.

У Старом Врбасу 3. септембра 1933. године формиран je Културно-просвитни союз югославянских Русинох − КПСЮР (Културно-просветни савез југословенских Русина − КПСЈУР) који je у априлу 1934. године покренуо своје новине Заря (Зрак) које су излазиле до 1941. године и за то време промениле неколико назива.

Након завршетка Другог светског рата развој русинске заједнице je настављен, иако у другим условима и уз подршку државе. Већ 1945. године, обнавља се рад Руских новинох (Русинских новина) под новим називом Руске слово (Русинска реч). Новинско-видавательна установа Руске слово (Новинско-издавачка установа Русинска реч) са седиштем у Новом Саду основана je када и истоимене новине. Она публикује више часописа и едициja као што су Часопис за литературу, културу и уметносц Шветлосц (Часопис за књижевност, културу и уметносц Светлост), Часопис за дзеци Заградка (Часопис за децу Баштица) и Културно-политични часопис за младих МАК (Културно-политички часопис за младе МАК).

НИУ Руске слово, Завод за издавање уџбеника у Београду − Одељење у Новом Саду, Друштво за русински језик, књижевност и културу и други издавачи, као и Гркокатоличка црква, на русинском језику су публиковали од 1945. године до данас, преко 600 наслова књига.

Русинска заједница у Србији има и мрежу електронских медија. Тако у систему Радиодифузне установе Војводине у оквиру Јавног сервиса, Русини имају редакцију од 1948. године у оквиру Радио Новог Сада и редакцију Телевизије од 1975. године, а програм емитују свакодневно. Ради и неколико русинских редакција у оквиру локалних радио станица.

У Крстуру 1945. године почела je ca радом прва русинска гимназија која и данас постоји. Кадрови који су потекли из те Гимназије носиоци су општег развоја Русина, а посебно у области образовања и културе.

На Филозофском факултету у Новом Саду 1981. године основана je Катедра за русински језик и књижевност, која данас носи назив Обсек за русинистику. На њој до 2009. године дипломирало je 32 студента. Редовна настава на русинском језику данас je организована у три основне школе: у Руском Крстуру, Куцури и Ђурђеву. Друштво за русински језик, књижевност и културу (основано 1970. године) у сарадњи ca Министарством просвете Републике Србије и Националним саветом русинске националне мањине, организује факултативно изучавање русинског језика ca елементима националне културе у школама где не постоји редовна настава на русинском језику.

Неговање националне културе и уметности код Русина има дугу традицију. У местима где живе Русини постоје културно-уметничка друштва. У Руском Крстуру се одржава, и изван граница наше земље, познат међународни Фестивал рускей култури Червена ружа (Фестивал русинске културе Црвена ружа), затим Драмски мемориял Петра Ризнича Дядї (Драмски меморијал Петра Ризнича Ђађе), и Културна манифестация Костельникова єшень (Културна манифестација Костељникова јесен) чији се програм одвија у местима где живе Русини. Русинска друштва организују традиционалне културне манифестације ширег значаја. Све манифестације Русина у Србији, обједињује и координира Национални савет русинске националне мањине.

Русини се могу похвалити и са не малим бројем интелектуалаца и уметника који данас раде и стварају у Београду, Новом Саду, Суботици и другим градовима Србије. Најистакнутији међу њима су чланови Српске академије наука и уметности, Војвођанске академије наука и уметности, Националне академије наука Украјине и Светске академије русинске културе. О вредности русинских стваралаца сведоче и бројна признања и награде Републике Србије која се додељују за висока научна и уметничка достигнућа. Међу Русинима данас постоји респектабилан број доктора и магистра наука на универзитету у Новом Саду и Београду, значајан број лекара, инжињера, професора, писаца, новинара, музичара, глумаца и спортиста који су поштовани и у широј заједници.

Данас у Републици Србији и њеној северној покрајини Војводини, Русини представљају малобројну, али по традицији и по својим културним карактеристикама, препознатљиву националну заједницу. Захваљујући двоиповековном постојању на овом простору јужног обода Панонске низије, војвођански Русини Србију сматрају за своју домовину. Истовремено Русини су и посредник у везама Србије са регијама и државама средње и источне Европе где се налазе и њихови историјски корени.